НЕДЕЉНИК

2016-07-28

Црвено о црном: ИМАТИ САМО ИМЕ (Пише: Владимир Ђурђевић )

Црвено о црном

Пише: Владимир Ђурђевић

ИМАТИ САМО ИМЕ

Власник «Нове Јасенице», ових дана ме је потписао као уредника последњег броја овог листа, а да нисам био ни обавештен да поменути број уопште треба да изађе. Није први пут да се моје име, случајно или намерно, налази на местима где не треба да стоји, и зато сам одлучио да оштрије реагујем – што је уједно и добар повод за оно о чему желим да говорим у овој лењој, летњој колумни.

Власница «Нове Јасенице» има много ствари – радио, са свом опремом, леп локал у центру града, симпатичан аутомобил. Ја немам готово ништа. Можда зато, до имена ми је посебно стало. Није то, да се разумемо, неко име. Поготову није «без репова». А, ако ћемо искрено, његов носилац није учинио ништа толико помена вредно да би га прославио. Па ипак, то је моје име.

У старом свету, име је било одраз самога бића, оно ни је било тек име, већ кључ за приспеће у оно унутарње, суштину самог постојања. Данас, име навраћа на егзистенцију, на непоновљив, јединствен начин постојања, којим свако од нас пркоси природи, и пословично непријатељском погледу другог.

Ружење имена, тако је атак на егзистенцију, покушај свођења нечијег људског постојања на ствар. У овом, нашем, времену, међутим, не само да више немамо име, или је оно багателисано и обезвређено, сведено на пуки назив, него је и наша егзистенција у опасности да се претвори у ствар, да буде одређена нечим спољашњим, туђим. Истински хумано друштво претпоставља аутентичну ко-егзистенцију, односно допуштање свакоме да слободно гради властити живот.

У регистрацијама и досијеима, од нас је остао само број – нумерички низ здравственог картона, личне карте, банковног рачуна, чија је поверљивост само симулација нечег особног, личног и непоновљивог, а у ствари израз сведености на предмет, на направу која се, по потреби, може, овако или онако, ставити у функцију.

У вербалном изразу те функционализације – ми смо «радници», «извршиоци», «функциоинери», или - «технолошки вишак», «нерадници», «лезилебовићи», «ленчуге», субјекти и приватна лица, «ови» или «они», безимена сива маса, којом, баш због тога, треба управљати, чврстом руком или лукаво, демагошки или без милости.

И сами ћемо лако посегнути за овим постварењем људи. Комшију ћемо назвати «педером», пријатеља «пијандуром», другарицу из детињства – «курвом»! Синови и кћерке постају «деца», родитељи су»матори». Речју, око нас су све саме ствари, сведене на ону особину другог која прва допире до нашег погледа. Редовно слушам како лагодно и духовото, једни друге оговарају учени људи, понекад су чак забавна оговарања младих свештеника, и сам се лако се укључујем и необавезна распредања о одсустним колегама на послу...

Све док у другом не видимо тај живи светлећи пар очију, који га одваја од природе и предмета, док у себи не препознамо мотиве и жеље, којих се код других ужасавамо, пристојно ћемо опстајати као непрегледна маса телеса, као топовско месо ратова или сировина транзиције.

Истински отпор претпоставља разумевање, саосећање и симпатију, веру у слободу другог. И све док се данашњи млади револуционари буду задовољавали увредама и постварењем својих класних или унутрашњих противника (мангупи у сопственим редовима), бојим се да нема наде – ма колико Волстритова и Синтагми будемо окупирали.

Пре него што се суочимо са тим паклом прихватања других, потребно је да се одупремо да примањем «жига звери» будемо сведени на број. Заштитити своје име је можда једино што нам, барем за почетак, преостаје. Име, као пркосни титрај влати траве, коју ће ускоро развејати ветар.

Антрфиле

БОЛНИЦИ „СТЕФАН ВИСОКИ“ УРУЧЕН САВРЕМЕНИ АПАРАТ ЗА РАНО ДИЈАГНОСТИКОВАЊЕ ОШТЕЋЕЊА СЛУХА КОД ДЕЦЕ

13. јул 2016.

У склопу хуманитарне акције „Срце за децу“, чији је циљ да се свим породилиштима у Србији обезбеде апарати за рано дијагностиковање оштећења слуха – представници Блиц фондације и меидијског промотера поменуре акције, Радио телевизије Србије, данас су посетили Болницу „Стефан Високи“, да би ово дијагностичко средство уручили педијатријској служби, која ради на одељењу породилишта.

Весна Дедић, познато ТВ лице, и Јелена Оташевић, менаџер за корпоративне односе у компанији Ringer Axel Springer, предале су поменути апарат др Срђану Ћирковићу, начелнику Службе педијатрије са одсеком неонатологије, у присутву в.д. директора Опште болнице „Стефан Високи“ – др Николе Ристића.

На малој конференцији за медије, на одељењу породилишта, новинарима се најпре обратио др Никола Ристић, указавши на значај добијеног дијагностичког средства:

- На око 1000 порођаја имамо троје-четворо деце са оштећењем слуха, разнородно узрокованих, од урођених аномалија и синдрома, па до инфекција. Оваква оштећења треба што је могуће пре дијагностиковати, пре успостављања говора код детета, и самим тим омогућити рано лечење и рехабилитацију. Оштећен слух негативно се одражава на когнитивне функције, а едукација и социјална интеграција такве особе је знатно отежана. Зато је важно да се овакви поремећаји дијагностикују што пре – објаснио је др Ристић, а затим захвалио организаторима и донаторима на вредном поклону, а Министарству здравља на подршци ове акције, која ће омогућити дијагностиковање поремећаја слуха већ у породилишту.

Јелена Оташевић, представник „Блиц фондације“, подсетила је да је на усмереност фондација активностима које треба да побољшају живот и здравље деце, и да је до сада збринуто 400 малишана, који су имали егзистенцијалне, материјалне или здравствене проблеме:

- Тако смо покренули и ову акцију, „Срце за децу“, у циљу опремања 56 породилишта апратима за скрининг слуха код беба – истакла је Јелена Оташевић, и додала да је паланачко породилиште четрдест и друго по реду коме је уручен овај апарат.

У име РТС-а, Медијског партнера акције „Срце за децу“, Весна Дедић, популарни новинар и водитељ емисије „Балканском улицом“, говорила је о прикупљању средстава за реализацију ове акције путем емисије „Телетон“, у којој су учествовале многе јавне личности: - Када се све сабере и одузме у животу, једино што смо дужни и за шта ћемо одговарати пред Богом и пред светом је наш однос према деци“, рекла је позната ТВ новинарка.

- У име беба које су рођене и које ће се рађати у овом продилишту, у име њихових родитеља, захваљујем Блиц фондацији, РТС-у, и свим донаторима који су омогућили да и ми добијемо овај савремени апарат – рекао је, на крају конференције за штампу, др Срђан Ћирковић, педијатар-неонатолог Опште болнице „Стефан Високи“.

Култура: ЈУЛИЈЕ ЦЕЗАР НА СМЕДЕРЕВСКОЈ ТВРЂАВИ

О победнику трећег позоришног фестивала Театар у тврђави

Доктор Синиша Павловић има њух за значајне позоришне догађаје. По избору овог врсног инфектолога, и познатог глумца паланачког Градског позоришта, и ове, баш као и прошле године, присуствовали смо извођењу представе која је проглашена за победничку.

Имајући у виду да се ради о остварењу које припада такозваном политичком, или ангажованом театру, за чуђење је чињеница да је ова представа уопште доспела на програм смедеревског фестивала, годину дана пошто су сва београдска позоришта одбила да је ставе на свој репертоар. Одлука жирија, Драгане Димић, пијанисткиње, Нине Јанковић, драмске уметнице, и Миодрага Радоњића, драмског уметника – у том је смислу још веће изненађење.

Редитељ Кокан Младеновић приступио је читању класичног Шекспировог текста суочавајућу га са савременим политичким приликама. У представи се око стотину пута понавља реплика – «Шта бисте ви урадили када би у вашој земљи један човек имао апсолутну власт? Да ли бисте нешто учинили да га у томе зауставите?» Иако ова реченица буди непосредне дневнополитичке асоцијације, Младеновићева намера није била да направи памфлет против власти. У ствари, његов Јулије Цезар поставља много коренитије питање: да ли је судбина сваког великог преврата, сваке «револуције» у неком новом апсолутизму? Може ли се сречити да се власт у име народа, у једном тренутку преметне у власт над народом? И, шта учинити ако се поменуто хипостазирање власти не може избећи? Да ли треба скрстити руке, или увек, изнова и изнова, бити бунтовник?

Сва ова питања могу се пронаћи у Шекспировом тексту. И сама фабула иде у правцу наведених питања. Завереници, којима се придружује и Брут, најпре убијају Цезара, обећавајући мир, једнакост и демократију, а затим Марко Антоније подиже буну и уклања Брута – после чега се поново славе једнакост, братсво, и, наравно – демократија. Представа почиње и завршава се грубим историјским чињеницама: настојање тројице главних актера Шекспирове трагедије, у борби за демократију, на крају су довели до поновног успостављања царства, иако им је основни мотив био да сачувају Републику.

Младеновић суптилно указује на искушења главних актера ове драме да се као народни представници у једном тренутку «обоготворе», да постану цареви – нарочито указујући на Цезареву и Антонијеву склоност ка апсолутној власти. У таквим околностима, Брут је бунтовник, али то не значи да је имун на вирус власти. Зато борба против тираније увек најпре производи народно одушевљење, а потом ново разочарење, апатију, и, на послетку, борбу за слободу.

Младеновићев револоуционарни скептицизам, упркос убедљивости његовог читања Шекспира, међутим, потиче из неразумевања појма револуције. Револуција није никаква друштвена реформа, по оној народној – сјаши Курта да узјаши Мурта. Револуција је радикална промена производње живота, а ту је у игри знатно већи улог од пуке промене титуларног носиоца власти. Уместо реформи, петооктобарских «мартовских ида» и сличних «догађања народа», можда би требало бити радикалнији и – тражити немогуће. Иначе, свака «револуција» се пре или касније срозава на «вечно враћање истог».

Судар актуелног епохалног склопа и времена римске Републике на сцени је динамично представљен. Класични текст брзо и лако прераста у савремени коментар, чему доприноси ефектна костимографија (када играју актере из Цезаревог времена, глумци огрну обичан црни вео преко сакоа и хаљина). Редитељу треба одати признање и за сценско представљање убистава «диктатора». Уместо ножева, њих ибија смеса из мешалице за бетон, којом их «мистријама» прскају и поливају непријатељи – што асоцира на тренд ововременог таблоидног блаћења и политичких одстрела у штампи.

Међутим, из тога не треба закључити да у Младеновићевој режији све штима. Има ту празних ходова, непотребних понављања, лоших «копчи». Са друге стране, похвале иду на рачун музике Ирене Поповић, лаког блуза, који поцртава и данас актуелну трагичку нит Шекспировог текста, на којој Младеновић инсистира.

Браћа Трифуновић, Сергеј и Бранислав, на моменте упадају у манир охолог необавезног глуматања, а према нашем мишљењу знатно бољу улогу остварио је млађи брат славног Сергеја, иако је старији добио награду за најбоље глумачко остварење.

«Јулије Цезар», реализован у копродукцији Града театра Будве и Центра за културу Свилајнца је представа која није следила све на почетку назначене потенцијале. Редитељ је, напросто, стао на пола пута. Све што је значајно, већ је назначено у првих пола сата, па од тада, све до краја – нема никаквих изненађења, ни сценских, ни херменеутичких. А политичка смелост и алузије на наше време, прекратки су да би се ово остварење могло сматрати врхунским.

Вредност Младеновићеве представе је у томе што чува свету ватру ангажованог театра, за неке озбиљније и обухватније приступе.

Владимир Ђурђевић

Смедеревска Паланка: Интервју: др Никола Ристић, в.д директора Болнице

СВЕ ЗА ДОБРОБИТ ПАЦИЈЕНАТА

- Не можемо само да гледамо здравствену књижицу. Јасно је да нама новац даје РФЗО, али постоји онај други део приче, коме припадају лекари и медицинско особље, а то је да иза нас стоји Хипократ. И зато за нас два и два нису увек четири. Ми се управљамо према неким људским, социјалним околностима – каже у ексклузивном интевјуу за наш лист директор паланачке болнице

Иако је за вршиоца дужности директора Опште болнице «Стефан Високи» изабран пре неколико месеци, јасно су видљиви ефекти рада др Николе Ристића, познатог педијатра, за кога су, како истиче, пацијенти и Хипократова заклетва на првом месту. Осећа се то од тренутка када крочите у Болницу. Ни трага од оне бирократске униформности каква је владала пре нешто више од пола године.

Доктора Ристића затекли смо у великом послу, и овај интервју обавили после свечаног уручивања апарата за рано дијагностиковање оштећења слуха код беба, дара фондације дневних новина Блиц.

Недељник: Морамо да почнемо од општих тема. Како се ова тешка ситуација у општини рефлектује на рад Болнице?

Др Ристић: Општина није имала много уплива у наш рад, будући да Болница припада државним, односно републичким органима. Ако смем да кажем – на срећу. Због тога, барем до сада, није било већих проблема. И моји претходници су углавном имали контакте са представницима Министарства здравља – као што и ја са њима имам редовне консултације, тако да није било много уплива општинских структура у дешавања у Болници. Но, сигурно да је боље када можемо да сарађујемо са локалном самоуправом, и да општина са неким својим прерогативима стоји иза Болнице, а поготову иза Дома здравља, чији је оснивач. Још боље је да Болница и Дом здравља сарађују, што интензивније, јер је незамисливо да буду на сасвим супротним странама. Нисам се много појављивао у медијима, али је тадашња директорка Дома здравља имала нешто против моје изјаве да је Болница свесно или несвесно преузела неке улоге Дома здравља – а све зарад добробити пацијената. Ја сам тада рекао да је Дом здравља у тешкој ситуацији, самим тим што је у финансијској блокади. Када је здравствена установа у блокади, не може да дише, не може да функционише, односно не може да на задовољавајући начин обавља све оно што се очекује од једне такве институције. Ипак, без обзира на то ко је оснивач, ми смо се увек трудили да нашим суграђанима пружимо здравствену заштиту, што је могуће брже и квалитетније, независно од тога ко је у чијој ингеренцији, ко управља Домом здравља, а ко Болницом.

Недељник: Претходно питање поставио сам из разлога што се појављује један проблем који је у Паланци, у ствари, постао ноторан. Много људи, наиме, нема оверене здравствене књижице, нарочито они који су запослени у јавним предузећима и установама чији је оснивач општина. Има и оних корисника здравствене заштите којима и по годину дана није оверена књижица. Болница је у таквим случајевима показивала разумевање, и настојала да збрине све пацијенте, без обзира на то да ли имају оверену здравствену књижицу, а то је, савако, посебан вид оптерећења.

Др Ристић: Да, то је, као што сте напоменули, велики проблем у нашој општини. Не знам да ли негде постоји сличан проблем, барем у овом обиму. Сигурно је да ми примамо све пацијенте које сврставамо у категорију хитних случајева, без икаквих проблема. А када је реч о лечењу оних људи који немају оверену здравствену књижицу, настојимо да се договоримо са предузећем или општином, зависно где пацијент ради – да они пристану да то плате. Од тог плаћања често нема ништа, али наш је примарни циљ да пацијент буде примљен, лечен, и по могућству излечен, или да се уради нека процедура која је неопходна у његовом даљем лечењу. Ту не можемо да гледамо на књижицу. Јасно је да нама новац даје РФЗО, али постоји онај други део приче, коме припадају лекари и медицинско особље, а то је да иза нас стоји Хипократ. И зато за нас два и два нису увек четири. Ми се управљамо према неким људским, социјалним околностима. Тако мора да се ради, јер не можете да дозволите да неко ко је болестан не може да се лечи. У таквим случајевима, не можете да ствар посматрате материјално-финансијки, по фондовским захтевима. Ми морамо да пружимо помоћ, и ми ћемо то увек да чинимо. Како ће то да се наплати, то је друга прича. Ми имамо у таквим ситуацијама покриће да ће организације или установе да плате лечење када буду у могућности. Али, знате, нама неколико пута годишње долази инспекција РФЗО, и они све гледају. Њима је битно само да ли је књижица оверена или није. Ми, условно речено, помоћ коју пружамо пацијентима, «прикривамо» кроз хитне случајеве, на шта имамо право, и то се тако књижи.

Недељник: У таквим случајевима, пацијенте, којима је то потребно, без обзира на здравствену књижицу, шаљете и у установе терцијалне здравствене заштите.

Др Ристић: Један такав случај имали смо управо данас. То мора да се реши, без обзира где пацијент ради и да ли има оверену здравствену књижицу.

Недељник: На почетку свога мандата рекли сте да је оно на чему треба радити обнављање стручног медицинског кадра. Знамо да се лекари могу запошљавати само по посебној дозволи Министарства. Где је најургентније, ком одељењу или служби су најпотребнији лекари?

Др Ристић: Најургентније је у ургентној служби. Ту раде млади лекари, и остварена је двадесет четворочасовна покривеност, уз подршку специјалиста који дежурају на одељењима. Али, ту је тражено шест лекара специјалиста, а у овој служби ради само један специјалиста ургентне медицине. Ту је највећи дефицит. Иначе, када о томе говоримо, мислим да је расположење садашњег руководства Министарства здравља, да се у овде поново направи здравствени центар...

Недељник: У који би ушли Болница и Дом здравља...

Др Ристић: Управо тако. Мислим да би здравство Паланке тиме много добило, као што показује искуство из времена пре деведестих. То би донело знатно олакшање у функционисању. Утаквој ситуацији много би боље функционисала и наша ургентна служба. Мислим да би хитна служба Дома здравља и наша ургента служба могле да буду јединствена служба, која би опслуживала цео град. Сигуран сам да би тада то функционисало онако како грађани од нас очекују. Јер, сада нешто у Дому здравља може да се уради, нешто не може, па пацијенти те услуге траже код нас, а нама закон нешто дозвољава а нешто не дозвољава. И онда су ту стално нека препуцавања, а зна се по чијој је то грбачи, не зато што ми тако хоћемо, него из разлога што наше поступке одређују сфере овлашћења. Овако би здравство Паланке било обједињено, ослобођено политичких утицаја, а на корист пацијената. Да не говоримо о уштедама, када је реч о немедицинском особљу – јер сада имамо два рачуноводтсва, мајсторе, возаче.

Недељник: За вашег мадата од Министарства је коначно добијена дозвола да се стоматолошке интервенције за лица са посебним потребама изводе у Болници, под тоталном анестезијом. Опрема се и ординација, која се налази на одељењу Ото-рино-ларингологије...

Др Ристић: Да, одобрење је коначно стигло. Истина, та иницијатива није потекла од мене, већ датира неколико година уназад. Сада смо то коначно изгурали, јер битно је одобрење Министарства за све што уводите, и као нову технологију и као нову процедуру. Мислим да сада та ординација може да почне да ради.

Недељник: При крају су и послови на новом Гинеколошком одељењу, на четвртом спрату. Када се може очекивати отварање овог одељења?

Др Ристић: То се приводи крају. Очекујем да ће у току наредне недеље да се заврши под, а онда преостаје да монтирамо светиљке... Тешко је отварање новог гинеколошког одељења везивати та неки конкретан датум, али мислим – за пар недеља највише бићемо у ситуацији да отворимо ово одељење. Тада ћемо моћи да обавимо и неке друге преправке на простору где је сада гинеколошко одељење, да ту вратимо очно одељење, јер је ту и њихова операциона сала – тако да ће и они имати боље услове, свакако боље него што их имају тренутно. Планирам још неке преправке и премаштаје, али биће прилике да посебно говоримо о томе.

Недељник: На основу свега о чему смо говорили, мислим да је сасвим јасно да су страхови наших грађана да ће се угасити болница, или барем нека одељења – неосновани?

Др Ристић: Болница ће опстати у овом обиму и са овим капацитетом, с тим што се лично надам да ће бити формиран Здравствени центар, што ће знатно побољшати квалитет медицинских услуга. Актуелно општинско руководство активно ради на остварењу вишедеценијског сна, изласка наше општине на ауто-пут. Када то буде остварено, ми ћемо постати једна од болница, задужена за одређени сектор ауто-пута, па ће све приче о гашењу болнице, или сужавању обима пословања, дефинитивно бити послате ад акта.

Недељник: Бавите се педијатријом, директор сте ове установе, уз то и одборник у Скупштини општине. Имате ли слободног времена?

Др Ристић: Верујте, све мање. Ја се и даље бавим педијатријом. Мање амбулантним радом, али настојим да помогнем мојим колегама тако што дежурам. Ево, за неколико дана дежураћу 24 сата, а онда ћу да наставим да радим до 15 -16 часова овај посао. Јесте напорно. Али, моја деца су већ одрасла, имају преко двадесет година, и не недостајем им много. Захваљујући, дакле, и породичној подршци, ја успевам за сада да одговорим свим овим изазовима, и надам се да ће то и надаље бити тако.

Владимир Ђурђевић

АНТРФИЛЕ

Мислим да је расположење садашњег руководства Министарства здравља, да се у овде поново направи здравствени центар. Хитна служба Дома здравља и наша ургента служба могле да буду јединствена служба, која би опслуживала цео град. Сигуран сам да би тада то функционисало онако како грађани од нас очекују. Јер, сада нешто у Дому здравља може да се уради, нешто не може, па пацијенти те услуге траже код нас, а нама закон нешто дозвољава а нешто не дозвољава. И онда су ту стално нека препуцавања, а зна се по чијој је то грбачи, не зато што ми тако хоћемо, него из разлога што наше поступке одређују сфере овлашћења. Овако би здравство Паланке било обједињено, ослобођено политичких утицаја, а на корист пацијената.