БАРЕМ САМ ПОКУШАО

Интервју

БАРЕМ САМ ПОКУШАО

У разговору са Владимиром Ђурђевићем, једним од оснивача Филозофских сусрета

Владимир Ђурђевић, новинар и филозофски писац, један је од организатора Међународног семинара, који је од 26. до 28. јуна одржан у нашем граду. То је био непосредан повод за разговор, који је, неминовно дотакао и политичка питања

Недељник: Када смо предожили да са Тобом направимо овај интервју, ниси био за то нарочито вољан.

Ђурђевић: Нисам, због тога што су ово новине за које ја пишем. Некако ми је нормалније да у Недељнику ја постављам питања.

Недељник: Значи ли то да је теже одговарати, него питати?

Ђурђевић: То зависи од питања.

Недељник: У Паланци си углавном познат као новинар. Многи још памте Твоје емисије из културе, под називом „Облици“. Читане су и Твоје колумне. Много је мање познато да ти пишеш и физофске текстове.

Ђурђевић: Филозофски текстови се штампају у филозофским часописима, у невеликом тиражу. Не треба очекивати да побуде шире интересовање. Ни Ти ни ја, на пример, не читамо електротехничке стручне публикације...

Недељник: Оснивач си и организатор „Филозофских сусрета“, а сада и „Видовданских семинара“.

Ђурђевић: „Филозофски сусрети“ на жалост више не постоје. После више од једне и по деценије, Министарство за науку је одлучило да више не финансира овај семинар. У ствари, учинили су још горе од тога. Одобрили су средства, а потом их нису уплатили на рачун организатора, „Филозофске комуне“. То је ово удружење довело у веома тежак положај, и зато нисмо могли да убудуће организујемо „Сусрете“. Међународни видовдански семинар организује се у сарадњи са Институтом друштвених наука у Београду, Удружењем „Арс“ и паланачким Народним Музејом , уз значајну подршку наше општине. Реч је о семинару који ће наредних година окупљати не само филозофе, него и социологе, историчаре, историчаре уметности, археологе...

Недељник: Због чега је важно да се овај скуп одржва у Паланци?

Ђурђевић: Важно је да се овакви скупови одржавају изван Београда. За разлику од природних наука, филозофија и друштвене науке имају непосреднији еманципаторски карактер. Уосталом, како је то говорио један познати мислилац, филозофија треба да постане светском, а свет филозофски. А то значи да треба прозрети о одбацити сваку саморазуљивост, да треба стварати властити свет, а не живети у задатим оквирима, ма колико они били представљани као неминовност.

Недељник: И због тога се јавно изјашњаваш као марксиста?

Ђурђевић: Многи се данас изјашњавају као левичари. На Западу, а у последње време и код нас, у левицу се убрајају и оне политичке опције које прихватају неолиберални свет, које се не противе дерегулативном, суровом капитализму. Зато ја истичем да сам марксиста. Марксизам, разуме се, не треба разумети као некакво непромењиво учење, већ као саму критику, као довођење свега у питање. Они који се залажу за борбу унутар институција капиталистичког друштва, према томе, нису марксисти, а, по мом мишљењу, нису ни прави левичари. Ту се ради само у нашминканим неолибералима.

Недељник: Ко су такви левичари у Србији?

Ђурђевић: Навешћу само најочигледнији пример. Вулина. Ту нема ни „л“ од левице. Замислите, човек који се декларише као левичар, јавно пропагира Закон о раду који послодавцу олакшава да отпушта раднике, пропагира сурове тржишне приципе економије. Пре извесног времена јавно се залагао да примаоци социјалне помоћи, ако желе да остваре право на поменуту принадлежност, морају да раде. Дакле, не да буду запослени и примају плату, него да за бедну социјалну помоћ коју примају (а многи од њих су, уз то, и физички хендикепирани), обављају тешке физичке послове. Па то је просто беспризорно.

Недељник: Да ли, када овако говориш, излазиш из подручја новинарске објективности?

Ђурђевић: Шта значи бити „објективан“ новинар? Новинар који само износи податке, не стављајући их ни у какав кртички контекст, новинар који се рационално не опредељује за одређене аргументе, који не иде даље од онога што је познато и признато, по мом мишљењу није новинар, него идиот. У оном античком смислу, где ова реч означава човека који није способан да промишља о политици.

Недељник: По твом мишљењу, дакле, новинар мора да има став. Какав је твој став према актуелној власти у Србији.

Ђурђевић: То се види из мојих текстова. Да се одмах разумемо: ја Вучића и актулену владу Србије критикујем полазећи од принципа. По мом мишљењу, не треба здраво за готово прихвати диктат ММФ-а, не треба националне ресурсе предати странцима у руке, наместо домаћег, довести капитал без лица и срца. Како не критиковати смањење плата и пензија, урушавање система здравствене заштите, како затворити очи пред бедом која захвата Србију? Новинари који о томе не говоре, који певају исту песму као и власт, „о неминовности болних резова“, у најмању руку су неморалне и друштвено неодговорне особе.

Недељник: Да ли си са истим жаром критиковао и њихове претходнике?

Ђурђевић: Наравно. То се види из мојих колумни.

Недељник: Сматраш ли да је примерено у провинцији, у једним малим новинама писати о државној политици, и идејама и идеалима?

Ђурђевић: Никада нисам био приталица оне одурне пароле: мислите глобално, делујте локално, јер то подразумева да се подредимо глобалним оквирима, као да су они реч божија. Уколико ми, мали људи, у малим местима не подигнемо свој глас, ако се не удружимо,онда никакве велике идеје неће постати политичка пракса. Са друге стране, управо ми најбоље осећамо бездушност савременог капитализма, који је постао толико осион и експлататорски да сада захтева додатно стезање каиша.

Недељник: Па зар не треба стезати каиш. Шта нам друго преостаје?

Ђурђевић: Могао бих да сасвим популистички одговорим, али нећу. Када се од сиромашних људи, оних који живе од свога рада, тржи да „стежу каиш“, да би се опоравила привреда, то значи да се од њих очекује да гладују како би се неки капиталиста приволео да купи фабрику или предузеће, и затим отпусти половину радника, суспендује и онако радницима ненаклоњен Закон о раду . Тако се, поступно, цела земља претвара у једну бесцаринску зону, у којој више нема механизама социјалне заштите.

Недељник: Зар не чине исто и домаћи капиталисти?

Ђурђевић: Наравно, али они су нам барем на дохвату руке. На њих се може утицати. Када је реч о иностраном капиталу, ту најпре често и не знате ко је власник. Власници не живе у Србији, и зато нису подложни социјалним притисцима. Са друге стране, инострани капитал ужива политичку подршку Зпада. Предати земљу иностраним иветситорима, значи дозволити њену колпонинизацију. Разуме се, капитализам је у суштини нехумано друштво.

Недељник: А шта је алтернатива?

Ђуревић: Не ради се о алтернативи, него о изградњи другачијег света, у коме тржиште неће имати снагу божанства. Ствар и јесте у томе, што такав, другачији свет не постоји, него га тек треба створити.

Недељник: Није ли то утопија?

Ђурђевић: Зависи како разумете ову реч. Утопистичко је оно што је неоствариво, а утопијско оно што још није створено. То је неисцрпни хоризонт могућег, оно што излази из оквира институција капиталистичког друштва.

Недељник: Твоје колумне ускоро ће бити сабране у књигу.

Ђурђевић: Ни књиге ни колумни не би било да није вас, Иване и Вање. Ви сте ми допустиле да пишем шта год хоћу, бранили сте ме од напада и притисака. Сада се моји тектови објављују и у Паланчким, где такође уживам подршку уредника и директора. Али ви сте се одлучиле да штампате књигу са мојим текстовима. Знаш, дуго сам био уверен да те текстове нико не чита. Међутим, после извесног времена, догађало ми се да ме људи заустављају на улици, да ми честитају, кажу да редовно читају моје текстове...

Недељник: Има ли негативних реакција?

Ђурђевић: Има, углавном на интернету. Има и претњи. Претње ме увек силно обрадују. Оне су сигуран знак да сам погодио неку од мета.

Недељник: Јеси ли сигуран да све ово што си рекао није маскирана политичка пропаганда?

Ђурђевић: Зашто маскирана? То је свакако политичка пропаганда, али то није дневнополитичка пропаганда. Оно о чему ја говорим, то нису ставови партија, него, напротив, покушај критичког промишљања Можда у томе нисам нарочито успешан, али барем сам покушао.

Уз Срђана Николића и Марија Калика, Владимир Ђурђевић је један од иницијатора Филозофских сусрета, који су од 1998. до 2013. редовно одржаваи, најпре у Паланци, а затим и широм Србије. Од 1998. до 2006. био је члан Групе за филозофска истраживања, при Српској академији наука и уметности, којом је руководио академик Михаило Ђурић. Уз Зорана Кинђића, приредио је филозофски зборник Искуство мере, а уређивао је и зборнике радова са Филозофских сусрета. Секретар је удружења „Филозофска комуна“ из Београда. Био је управник Гардског позоришта, новинар и уредник у Радио телевизије Јасеница, у којој је реализовао преко двеста емисија из културе. Прве колумне објавио је у Новој Јасеници. Од 2010, је колумниста Недељника, а од 2013. пише и колумне за Паланачке. До краја године, у издању Недељника из штампе треба да изађе књига његових колумни, под насловом Црвено о црном.

Ивана Рашковић