О победнику трећег позоришног фестивала Театар у тврђави
Доктор Синиша Павловић има њух за значајне
позоришне догађаје. По избору овог врсног инфектолога, и познатог глумца
паланачког Градског позоришта, и ове, баш као и прошле године, присуствовали
смо извођењу представе која је проглашена за победничку.
Имајући у виду да се ради о остварењу које
припада такозваном политичком, или ангажованом театру, за чуђење је чињеница да
је ова представа уопште доспела на програм смедеревског фестивала, годину дана
пошто су сва београдска позоришта одбила да је ставе на свој репертоар. Одлука
жирија, Драгане Димић, пијанисткиње, Нине Јанковић, драмске уметнице, и
Миодрага Радоњића, драмског уметника – у том је смислу још веће изненађење.
Редитељ Кокан Младеновић приступио је
читању класичног Шекспировог текста суочавајућу га са савременим политичким
приликама. У представи се око стотину пута понавља реплика – «Шта бисте ви
урадили када би у вашој земљи један човек имао апсолутну власт? Да ли бисте
нешто учинили да га у томе зауставите?» Иако ова реченица буди непосредне
дневнополитичке асоцијације, Младеновићева намера није била да направи памфлет
против власти. У ствари, његов Јулије Цезар поставља много коренитије питање: да
ли је судбина сваког великог преврата, сваке «револуције» у неком новом
апсолутизму? Може ли се сречити да се власт у име народа, у једном тренутку
преметне у власт над народом? И, шта учинити ако се поменуто хипостазирање
власти не може избећи? Да ли треба скрстити руке, или увек, изнова и изнова, бити
бунтовник?
Сва ова питања могу се пронаћи у
Шекспировом тексту. И сама фабула иде у правцу наведених питања. Завереници,
којима се придружује и Брут, најпре убијају Цезара, обећавајући мир, једнакост
и демократију, а затим Марко Антоније подиже буну и уклања Брута – после чега
се поново славе једнакост, братсво, и, наравно – демократија. Представа почиње
и завршава се грубим историјским чињеницама: настојање тројице главних актера
Шекспирове трагедије, у борби за демократију, на крају су довели до поновног
успостављања царства, иако им је основни мотив био да сачувају Републику.
Младеновић суптилно указује на искушења
главних актера ове драме да се као народни представници у једном тренутку
«обоготворе», да постану цареви – нарочито указујући на Цезареву и Антонијеву
склоност ка апсолутној власти. У таквим околностима, Брут је бунтовник, али то
не значи да је имун на вирус власти. Зато борба против тираније увек најпре
производи народно одушевљење, а потом ново разочарење, апатију, и, на послетку,
борбу за слободу.
Младеновићев револоуционарни скептицизам,
упркос убедљивости његовог читања Шекспира, међутим, потиче из неразумевања
појма револуције. Револуција није никаква друштвена реформа, по оној народној –
сјаши Курта да узјаши Мурта. Револуција је радикална промена производње живота,
а ту је у игри знатно већи улог од пуке промене титуларног носиоца власти.
Уместо реформи, петооктобарских «мартовских ида» и сличних «догађања народа»,
можда би требало бити радикалнији и – тражити немогуће. Иначе, свака
«револуција» се пре или касније срозава на «вечно враћање истог».
Судар актуелног епохалног склопа и времена
римске Републике на сцени је динамично представљен. Класични текст брзо и лако
прераста у савремени коментар, чему доприноси ефектна костимографија (када
играју актере из Цезаревог времена, глумци огрну обичан црни вео преко сакоа и
хаљина). Редитељу треба одати признање и за сценско представљање убистава
«диктатора». Уместо ножева, њих ибија смеса из мешалице за бетон, којом их
«мистријама» прскају и поливају непријатељи – што асоцира на тренд ововременог
таблоидног блаћења и политичких одстрела у штампи.
Међутим, из тога не треба закључити да у
Младеновићевој режији све штима. Има ту празних ходова, непотребних понављања,
лоших «копчи». Са друге стране, похвале иду на рачун музике Ирене Поповић, лаког блуза, који
поцртава и данас актуелну трагичку нит Шекспировог текста, на којој Младеновић
инсистира.
Браћа Трифуновић, Сергеј и Бранислав, на
моменте упадају у манир охолог необавезног глуматања, а према нашем мишљењу
знатно бољу улогу остварио је млађи брат славног Сергеја, иако је старији добио
награду за најбоље глумачко остварење.
«Јулије Цезар», реализован у копродукцији
Града театра Будве и Центра за културу Свилајнца је представа која није следила
све на почетку назначене потенцијале. Редитељ је, напросто, стао на пола пута.
Све што је значајно, већ је назначено у првих пола сата, па од тада, све до
краја – нема никаквих изненађења, ни сценских, ни херменеутичких. А политичка
смелост и алузије на наше време, прекратки су да би се ово остварење могло
сматрати врхунским.
Вредност Младеновићеве представе је у томе
што чува свету ватру ангажованог театра, за неке озбиљније и обухватније
приступе.
Владимир Ђурђевић
Нема коментара:
Постави коментар