Црвено о црном
Пише: Владимир Ђурђевић
ИМАТИ САМО ИМЕ
Власник «Нове Јасенице», ових дана ме је
потписао као уредника последњег броја овог листа, а да нисам био ни обавештен
да поменути број уопште треба да изађе. Није први пут да се моје име, случајно или
намерно, налази на местима где не треба да стоји, и зато сам одлучио да оштрије
реагујем – што је уједно и добар повод за оно о чему желим да говорим у овој лењој,
летњој колумни.
Власница «Нове Јасенице» има много ствари –
радио, са свом опремом, леп локал у центру града, симпатичан аутомобил. Ја
немам готово ништа. Можда зато, до имена ми је посебно стало. Није то, да се
разумемо, неко име. Поготову није «без репова». А, ако ћемо искрено, његов
носилац није учинио ништа толико помена вредно да би га прославио. Па ипак, то
је моје име.
У старом свету, име је било одраз самога
бића, оно ни је било тек име, већ кључ за приспеће у оно унутарње, суштину
самог постојања. Данас, име навраћа на егзистенцију, на непоновљив, јединствен
начин постојања, којим свако од нас пркоси природи, и пословично непријатељском
погледу другог.
Ружење имена, тако је атак на егзистенцију,
покушај свођења нечијег људског постојања на ствар. У овом, нашем, времену,
међутим, не само да више немамо име, или је оно багателисано и обезвређено,
сведено на пуки назив, него је и наша егзистенција у опасности да се претвори у
ствар, да буде одређена нечим спољашњим, туђим. Истински хумано друштво
претпоставља аутентичну ко-егзистенцију, односно допуштање свакоме да слободно
гради властити живот.
У регистрацијама и досијеима, од нас је
остао само број – нумерички низ здравственог картона, личне карте, банковног
рачуна, чија је поверљивост само симулација нечег особног, личног и
непоновљивог, а у ствари израз сведености на предмет, на направу која се, по потреби, може, овако
или онако, ставити у функцију.
У вербалном изразу те функционализације –
ми смо «радници», «извршиоци», «функциоинери», или - «технолошки вишак»,
«нерадници», «лезилебовићи», «ленчуге», субјекти и приватна лица, «ови» или
«они», безимена сива маса, којом, баш због тога, треба управљати, чврстом руком
или лукаво, демагошки или без милости.
И сами ћемо лако посегнути за овим
постварењем људи. Комшију ћемо назвати «педером», пријатеља «пијандуром», другарицу
из детињства – «курвом»! Синови и кћерке постају «деца», родитељи су»матори».
Речју, око нас су све саме ствари, сведене на ону особину другог која прва
допире до нашег погледа. Редовно слушам како лагодно и духовото, једни друге оговарају
учени људи, понекад су чак забавна оговарања младих свештеника, и сам се лако се
укључујем и необавезна распредања о одсустним колегама на послу...
Све док у другом не видимо тај живи
светлећи пар очију, који га одваја од природе и предмета, док у себи не
препознамо мотиве и жеље, којих се код других ужасавамо, пристојно ћемо
опстајати као непрегледна маса телеса, као топовско месо ратова или сировина
транзиције.
Истински отпор претпоставља разумевање,
саосећање и симпатију, веру у слободу другог. И све док се данашњи млади
револуционари буду задовољавали увредама и постварењем својих класних или
унутрашњих противника (мангупи у сопственим редовима), бојим се да нема наде –
ма колико Волстритова и Синтагми будемо окупирали.
Пре него што се суочимо са тим паклом прихватања
других, потребно је да се одупремо да примањем «жига звери» будемо сведени на
број. Заштитити своје име је можда једино што нам, барем за почетак, преостаје.
Име, као пркосни титрај влати траве, коју ће ускоро развејати ветар.
Антрфиле
У регистрацијама и досијеима, од нас је
остао само број – нумерички низ здравственог картона, личне карте, банковног
рачуна, чија је поверљивост само симулација нечег особног, личног и
непоновљивог, а у ствари израз сведености на предмет, на направу која се, по потреби, може, овако
или онако, ставити у функцију.
Нема коментара:
Постави коментар