Тема броја

ФАРМА

Нећемо да моралишемо. Готово свака вест коју чујемо ових дана једнако је скандалозна као и догађаји у фабрикованом риалити-свету, на Фарми, у Паровима и Великом Брату. Штавише, догађаји у „стварном свету“ су много злослутнији и прете тежим последицама, него што су сукоби старлета око тога која од њих је боља риба, или кримоса и снагатора – чији је већи. Задржаћемо се на једном феномену који је широј јавности открила ријалити продукација, на друштвеној појави „старлета“.

Овакав друштвени статус, који је завредела и једна наша суграђанка, није домаћи изум. Код нас су, међутим, старлете и „клаберке“ агресивније и посесивније него у белом свету, можда из разлога што је у Србији беспарица већа, па самим тим и осећај инфериорности, која треба да буде (над)компензован. Старлете се, као и наша Тамара, зато хвале аутомобилима, кућама, накитом – које су завределе коефицијентом своје згодноће. „Све то имам, зато што сам добра п...ка, ко вам је крив што нисте у мојој кожи, што немате сисе или дупе попут мојих...“

Клаберке и старлете, су у потрошачком свету сведене на робу. Њихова тржишна вредност одређује не само друштвени статус, него и правила на основу којих ће обављати оно што се од њих очекује. Физички изглед и припадајућа јебозобност само су део онога што се од ових „дама“ очекује. Просечне, лепе и складне груди, зато треба повећати до границе физичке издржљивости (колико кичма може да понесе). Разуме се, ове одлике „напуцаности“ не треба ставити на располагање обичним смртницима, јер у том случају бизнисмени више нису повлашћени уживаоци.

У духу времена, увек треба превазићи оно што је већ виђено. Груди морају бити све веће, задњица све чвршћа, струк све ломнији, усне све бујније, зуби све бељи, глас све заводљивији. Као у свакој индустрији, идентитет одређују захтеви тржишта.

Када на овакав начин посматрамо ствари, Станију, Гогу, Тамару, оне згодњикаве Хрватице у Великом Брату, распусну Мацу Дискрецију, Атину Ферари – не можемо а да не посматрамо као жртве исте оне логике која и у нижим друштвеним слојевима одређује место и улогу жене: смерна у јавности, курва у кревету, а на све то и – добра домаћица.

Наравно, и задригли бизнисемни, такође, играју по правилима: чему служи лова ако се не разбацује, чему „месо“ ако се не украшава бундама, накитом или скупим аутомобилима. Они који се тако не понашају,  или су велике марке које имају право на другачије видове ексклузивизма, или непрорављи лузери, који не могу да опстану у том скројеном свету потрошачке логике: зарађену лову треба трошити, јер само тако се „окреће машина“.

Критичари ријалитија, а нарочито они који се залажу да овакав вид телевизијске забаве буде забрањен, углавном истичу опасност утицаја на младе генерације. Тек пропупеле девојчице иду на тетоважу, а дечаци скидају сленг Кристијана Голубовића (има и старијих који с пажњом слушају шта он говори, као да је реч о, ни мање више, сентенцама неког академика). Надаље, понашање старлета и клаберки, кажу критичари, представља опасност по јавни морал.

Уколико  дозволимо себи да мазохистички, а непристрасно, пратимо макар 24 сата ријалитија, закључићемо да се тамо не догађа ништа толико скандалозно, што одудара од свакидашњих манира, од онога што можемо да видимо на улици, на радном месту, у хаоусторима у ситне ноћне сате. Рећи ћете: па квака је баш у томе! Ријалитији одређују начин облачења, стил конверзације, па чак и облике ласцивности. Па ипак, остаје нејасно – шта је овде старије: да ли наша оронула и разбарушена свакодневица креира стил учесника ријалитија, или ријалити играју васпитну  улогу? По нашем мишљењу, ријалити нису ништа друго до слика оног стања које постоји независно од камерама покривене стварности. И са ове стране имамо бахате набилдоване типове, празноглаве паметњаковиће, који се у све разумеју, пролетере угаслог погледа, лепотице и фрајере за које је обична, чиста заљубљеност, знак слабости и кукавичлука. Ријалити програми су, тако, одраз друштвене збиље у, додуше, помало искривљеном огледалу.

И зато су бесмилсени захтеви за укидањем овог облика ТВ забаве. Нама који све то сматрамо досадним нико не брани да се машимо даљинског управљаша, или да напросто одустанемо од гледања телевизије. Нападни деколтеи, стаутсни симболи, сексуалност сведена на обично кресање, све то нас чека и у сивој, рефлекторима неосветљеној свакидашњици: „Кока кола малбору сузуки...“ Док ту не дође до промене, не требе да нас изненађују нове старлете. У боксу постији изрека: увек се нађе неко ко јаче удара. Када је реч о старлетама – извесно је да долазе нови „комади“. То је, верујемо, познато и нашој суграђанки. И зато је пустимо да ужива, док не изађе из моде.

Редакција