ЗАВРШНИЦА ФЕСТИВАЛА "ТЕАТАР У ТВРЂАВИ"
Уручењем награда, свечано затворен други смедеревски позоришни фестивал
„Театар у тврђави“
39 СТЕПЕНИЦА
Смедерево, 11. јул 2015.
Добар одабир представа, изванредна организација и
одлична посећеност – резултат су смедеревског позоришног фестивала, који је
потврдио да је Мали град ове тврђаве на Дунаву постао значајан позоришни топос,
односно да ова смотра увелико превазилази домете једног „летњег фестивала“.
Посетиоци тврђаве, током протеклих пет вечери, били су у прилици да виде остварења
која на известан начин репрезентују позоришну продукциј у Србији током протекле
године, жанровски разноврсне представе из различитих позоришних центара. Оно
што овај фестивал чини истински позоришним догађајем, међутим, јесте тешко
описива „позоришна атмосфера“, својеврсна интеракција теататарски већ
однеговане публике, која је интуитивно разумела слојевита сценска значења, са
једне, и таквом рефлексијом мотивисаних глумаца, са друге стране. Фестивал
„Тврђава у тетатру“ је самим тим потврдио позоришну зрелост која, како је то
током церемонија затварања истакао један театарски зналац, треба да резултира
формирањем професионалног позоришта у Смедереву.
Награде
Позоришна манифестација „Театар у тврђави“, која је
ове године по други пут одржана у Смедеревској тврђави, заквршена је свечаном
доделом признања за најбољу представу, глумачку „младу наду“, и најбољег глумца, према оцени публике.
На фестивалу је одиграно пет представа, од којих две
долазе из београдског позоришта „Бошко буха“, а једна из Позоришта на
теразијама, представа професионалног позоришта из Лесковца, и тетарска
копродукција позоришта из Ниша и Шабца и смедеревског Центра за културу.
По оцени жирија, који је радио у саставу – Ферид Карајица,
редовни професор ФДУ у Београду (председник), Бранка Пујић, драмски уметник и
ванредни професор ФДУ у Београду, и Тамара Драгичевић, драмски уметник, после
одгледаних пет представа, одлучио је да признањем за „младу наду“ награди
Дејана Дедића, који је у представи „Сан летње ноћи“ позоришта „Бошко Буха“ из
Београда изванредно одиграо улогу Пука.
И на овогодишњем фестивалу публика је после сваке
одигране представе гласала за најбољег глумца, а највише гласова добила је Љиљана
Стјепановић, за улогу Мајке Лепосаве у мјузиклу „Женидба и удадба“, Позоришта
на Теразијама из Београда.
- Хвала
Смедерево. Ово је већ трећа награда коју добијам у вашем граду. Дакле, решила
сам да се преселим код вас. У овој нашој прелепој али и тужној глумачкој
уметности, једино што вреди је док трајемо. А ми трајемо само захваљујући вама.
Ја вам захваљујем што још увек трајем -
изјавила је Љиљана Стјепановић по уручењу признања, статуете Тврђаве и новчане
награде.
Најбољом представом фестивала проглашено је остварење „39 степеника“ позоришта „Бошко Буха“ из
Београда, а ову одлуку образложила је Бранка Пујић:
- Имајући у виду све компоненте које чине једну
позоришну представу, уједначеним и високим квалитетом свих елемената издвојила
се представа „39 степеника“. Ову представу одликује брза тимска игра уз обиље
глумачких трансформација, и оригинална редитељска решења. Уз помоћ изврсне
сценографије, костима и избора музике, ова представа остварила је одличну
комуникацију са публиком. У жанру који је доследно спроведен, а који се ретко
налази на репертоару наших позоришта, представа „39 степеника“ је заслужено
изазвала посебну пажњу“ – стоји у образложењу жирија, којије прочитала Бранка
Пујић.
Награду је примио редитељ ове представе, Владимир
Алексић, који се кратким изразом захвалности обратио публици фестивала: - Само
могу да кажем хвала због тога што сте волели и разумели „39 степеника“, рекао
је Алексић, и додао да је смедеревска публика „дивна“.
Победник
Представа „39 степеника“ је стилски сасвим необично
позоришно остварење. Троје глумаца (Андрија Младеновић“, Горан Јевтић и
Анастасија Мандић“) тумаче око тридесет различитих улога, док Виктор Савић од
почетка до краја игра младог енглеског џентлмена, који, по Хичкоковој формули
„обичан човек у необичној ситуацији“ бива увучен у опасну шпијунску аферу.
Владимир Алексић, редитељ представе, поиграва се
„општим местима“ из британских детективских филмова (којима припада и Хичковов
филм „39 степеника“, рађен према роману Џона Бакена који је и Алексићу послужио
као литерарни предложак), допуштајући глумцима да дочаравају типске улоге из
ових остварења, ослобођене обавезујућег контекста, односно структуре
„напетости“ детективског жанра. Одигране у другачијем кључу, драмске ситуације
детективског филма сада остварују пре свега комичан ефекат, а оно што је у
представи најзабавније јесте управо рефлектовање „велике приче“ детективског
жанра из тридесетих и четрдесетих година прошлог века (постојање опасне завере
која угрожава не само националну безнедност, него и начин живота такозваних
обичних људи). Огледање у параноидном
дискурсу страха од завере резултира духовитим коментарима познатих „цитата“, не
само из истоименог Хичкоковог филма, него и из жанровски другачијих остварења
овог аутора (читљиви су коментари филмова „Зачаран“ „Марни“, „Вртоглавица“ ).
Својеврсној „деструкцији значења“ доприноси фуриозна
игра Младеновића, Јевтића и Мандићеве, који у појединим сценама за свега неколико
секунди мењају костим и „ускачу“ у други карактер, али и одлично осмишљени и
увек правилно темпирани видео-клипови, у функцији сценографије или дочаравања
подсвесних садржаја главног протагонисте детективског заплета.
Задивљујућа је прецизност током брзих промена драмских
ситуација, као и способност глумаца, нарочито Горана Јевтића, до глумом дочарају
све оно што сценском техником (намерно) није представљено (посебно уверљиво је,
искључиво глумом, приказан олујни ветар у Шкотској у једном сегменту
представе).
Деструкција жанра у овој изузетно забавној и питкој
представи указује, између редова, и на наше време, у коме „велике приче“, не
само о заверама, усмеравају ток догађаја, који би, независно од овог
обавезујућег склопа, могли да путу прочитани и разумевани у сасвим другачијем
контексту.
Театарски коментари
Оно што је заједничко свим представама овогодишњег
„Театра у тврђави“ је покушај да се класичне теме сагледају из другачијег угла.
„Женидба и удадба“ Јована Стерије Поповића одриграна је као мјузикл, са
одличном музиком Момчила Бајагића, док је Чеховљев „Галеб“ у извођењу Народног
позоришта из Лесковца уделовљен у свесном одступању од позоришне семиологије
Станиславског. „Сан летње ноћи“ у режији Ђорђа Тешића представља покушај да се
класичан Шекспиров текст одигра у својеврсном психоаналитичком кључу, док су
„Дуге ноћи и црне заставе“ у режији Ивана Вуковића, настале из идеје да се о
прекосовским приликама говори путем „унакрсне симболике“, судара и синтезе
митских садржаја и историјских факата.
Владимир Ђурђевић
Нема коментара:
Постави коментар