КРЕТАЊЕ

„Глумци су стигли сире“.

И ове 2015. године Театар у тврђави се одржава под слоганом Кретање. Ни ове године неће бити перформанса, инсталација већ ће фестивал остати веран класичном позоришту и вештинама професије, као и освојеној авангарди.
Оно што се данас олако назива модерним истраживачким театром истражено је и одиграно ’70-их година прошлог века у представама и радовима Љубише Ристића, Душана Јовановића, Милана Плетела, Бранка Андрића, Каталин Ладик и тад почетнице Марине Абрамовић.
Укратко, позориште у Србији је већ модерно пола века.
Други добар разлог што Театар у тврђави остаје посвећен позоришним вештинама је постојање „Битефа“, једног од најугледнијих међу светским позоришним фестивалима, важне адресе на српској и европској мапи који је заживео давне 1967. године трудом Милана Вукоса и Мухарема Первића, који и данас у пуној снази доказују смисао свог постојања: нове тенденције, нови израз, неконвенционалност, некомерцијалност, искорак, авангарда, упорно померање граница уметничке и људске слободе.
Временом и други фестивали у Србији су почели да личе на „Битеф“ а да „Битеф” нису били и зато је било важно поставити тачку разликовања: Театар у тврђави је различит јер без разлика нема уметности ни пута до истине и врлине.
Ми, ђаци филозофа из Стагире, Аристотела, следимо уверење да је дужност поезије (позоришта) да слави врлину.
Публика ће у Тврђави гледати глумце који ће нам испричати приче Чехова, Шекспира, Стерије… У „Галебу“ и „Сну летње ноћи“ чуће речи великих аутора а од њихових комада неће остати само наслови, напротив, чуће се речи које су писци написали, храбри у свом времену и храбри заувек.
Новост ове 2015. је фестивалска премијера какве се изводе на великим фестивалима, рецимо Дубровачким летњим играма које су давно основали београђани заљубљени у позориште и море.
Фестивал ове године отвара представа „Дуге ноћи и црне заставе“ по роману и драматизацији Дејана Стојиљковића, писца млађе генерације чије се књиге продају у тиражима који звуче нестварно. Реч је о авантуристичкој, самурајској причи на трагу Александра Диме Старијег и Мијамото Мусашија чија се радња догађа неколико година пре 1389. године.
Како је наша Србија сиромашна и кад није сиромашна да би се догодила фестивалска праизведба било је потребно да снаге удруже три града Смедерево, Ниш и Шабац: у простору Малог града заиграће искусни и даровити глумци из Ниша, и лепи, млади, најбољи глумачки ансамбл у Србији Народног позоришта Шабац.
И на крају треба рећи „глумци су стигли сире“.

Радослав Павловић,
писац и саветник председника Републике